Twiga u Provansi
Reći ću odmah: Provansa i ja smo se zavolele na drugi pogled. pri trećem sam već bila u stanju muž i žena, mačka pečena (pesmica iz detinjstva, danas bih rekla malo varvarska, ali nismo je tada shvatali doslovno, samo smo nespretno rimovali).
Moram priznati da sam u Provansi očekivala atmosferu i tragove nekih mojih dragih filmova i obožzavanih romana. Nije bilo kao u Good Year i Darel je definitivno video neku drugu Provansu, sada izgubljenu.
Lepota je počela da stiže kada sam se manula sopstvenih očekivanja (kao i obično u životu) i počela prosto da upijam, opuštam i prepuštam.
Prošle godine smo u Toskani baš mnogo toga videli, ali da bismo to postigli žrtvovali smo opuštenost i odmor. Ove godine pao je dogovor da nećemo tako, da želimo neki fini balans izmedju ugodne lenjosti i obilazaka.
Zato smo odlučili da menjamo smeštaj i boravimo na dva mesta, kako bismo bez previše vožnje obišli okolinu svakog. Ovog puta odustali smo od svega što nam se činilo interesantno ali je zahtevalo puno vožnje. Odluka se pokazala kao prava stvar, a ostavlja nam i neka priželjkivana mesta za sledeći put. Odlučili smo se za zapadnu Provansu, istočnu, predeo iznad Azurne obale ostavili smo za novu avanturu. Azurna obala nam nije bila u planu, želeli smo neke drugačije vidike.
Sasvim na jugu izabrali smo mali hotel kod gradića Aix en Provence. Već to prvo veče dočekao me je obožavani miris čempresa i jedano ogromno drvo baš ispred naše terase. Uopšte, jedan od mojih glavnih utisaka je velika količina zelenila i cveća, uglavnom prirodno izniklog, sa malo ljudske intervencje. sve čisto, poštovano i daleko od nemara. Apsolutno čisto! Nema opušaka, papirića, žvaka, otpadaka. Mogla sam samo da gledam u to zelenilo i dišem, bilo bi mi dosta.
Aix en Provance ima elemente velikog grada upakovane u mini izdanje. Raskošne fontane i avenije, fasade i pijace. Subotom se zatvara glavna ulica i pravi pijaca, sve vrvi od tezgi sa garderobom (uglavnom domaće proizvodnje sa puno lana), šeširima, sapunima, afričkim ukrasima i tekstilom. U 14h sve počinje da zuji kao košnica i u 14 kao da ništa nije bilo, vraća se svakodnevni izgle elegantne, široke avenije.
Dva dana smo lunjali po zavučenim uličicama, katedralama,resroranima i barovima, i mogli smo svakako još da nas nije čekalo mnoštvo drugih delicija.
Uputili smo se u oblast koja me je magično privlačila. Zbog prirode i oh, ponovo zbog Darela. Prošavši kroz nepregledne povšine solane i pirinčanih polja (da, da) stigli smo do nacionalnog parka Camargue.
Camarque je poznat po uzgajanju crnih, punokrvnih bikova i elegantnih belih konja. I tu sam očekivala malo bajkovitiji doživljaj, zamišljala sam krda svuda oko nas, ali nije bilo baš tako. Ostavljam mogućnost da je do nas, da se nismo dobro snašli na ogromnom prostoru parka.
Ali Camarue nas je ipak častio bajkom! Orintološki centar je fantastičan. Jata flaminga u mirnoj siesti u plitkoj vodi i još više kada poleću su prizori od kojih poželite da cišite od sreće!
Na samom jugu nacionalnog parka nalazi se čudno mestašce Sante Marie sur Mer. O ovom mestu veoma je teško naći podatke. Mene je zanimalo iz nekih sasvim ličnih razloga, koga zanima neka pogađa :), reći ću samo da sam dobila ono po šta sam došla.
Izgleda potpuno neuobičajeno za Francusku, onako kako ja zamišljam siromašnija sela u Meksiku. Meni se jako dopala neobična katedrala, i velika plaža sa par stena i prvo sedenje na plaži ove godine. Iskustvo je bilo prilično divlje jer je vetar nosio sve pred sobom,
24.maja ovde se održava svetkovina cigana iz celog sveta koji dolaze da slave Svetu Saru. Mi smo tog dana leteli nazad, ja sam htela da puknem od muke što ne mogu da prisustvujem.
Ono što prilično potire draži ovog mestašca je veliki broj radnji sa jeftinom kineskom robom. Ništa od lokalnih radnjica kojima sam se nadala.
A onda, sledećeg dana, dragulj našeg putovanja!
Marsej sam godinama sanjala. Pre polaska pitala sam poznanicu francuskinju kako joj se dopada Marsej. Nasmešila se i rekla da ga ona voli ali da misli da se neće dopasti svima, da je vrlo individualno. Znala sam da meni hoće.
Marsej je lučki grad, a ja gajim posebnu strast upravo prema lukama. Nikad ne razočaraju svojom specifičnom kombinacijom surovosti i čvrstine i blještave lepote.
Marsej je kombinacija muškog i ženskog, prelepih luksuznih fasada i onih šmekerski ofucanih sa art grafitima.
Obišli smo staru luku, divili se boji mora i kamenu fantastične katedrale Cathedrale La Major koja se nalazi na uzvišenju pored same obale. Preskočili smo hvaljeni muzej Mucem jer vremena nije bilo mnogo a radije smo lutali i upijali grad. Ali spolja nam je dao primer uspešne kombinacije drevnih i sasvim moderne gradjevine.
Naravno, zavukli smo se u umetničke, hipsterske i doseljeničke delove grada The Panier, Cours Julien i jako uživali u njima.
Ručali smo u kafani gde smo videli puno lokalaca. Ovaj kriterijum nas nije izneverio. Nemaju elegantne vinske čaše aki su nosali sto naokolo jer sam ja rekla da bih volela da sedim na suncu.
Marsej je pun prodavnica lokalnih umetnika, dizajnera i zanatlija. Umetnička dela me nisu posebno fascinirala ali zanat i dizajn- bombona!